Tokom više generacija jedna porodica se nikad nije odlučila da baci stari kofer sa prašnjavim papirima i dokumentima. Upravo ta jednostavna činjenica omogućila je da taj kofer danas bude otvoren, a ova dosad nepoznata građa bude pročitana i delimično prikazana javnosti.
Više od 8.000 strana različitih dokumenata velikim delom se odnosi na 19. i početak 20. veka, a papiri, pisma, slike, koverte, zapisi, isečci iz novina, recepti, diplome... svedoče o pojedinačnim životima u ogledalu velike, burne, balkanske istorijske freske.
Ova knjiga je samo “mala” istorija, privatna istorija jedne porodice.
Svi likovi, datumi, zemlje i mesta, imena i prezimena, godine, bilo da je reč o istorijskim događajima ili običnim datumima – istiniti su. Nijedna činjenica ili podatak nisu izmišljeni, promenjeni ili dodati.

Kada kažem muzika, ja mislim na mnogo šta. Mislim na jednu ogromnu, složenu, sveukupnu, zbirnu pojavu bez velikog pojmovnog cepanja na delove, grupe, vrste, pravce, stilove, žanove, teoriju, istoriju, formu.... Mislim na ukupnost zvuka i zvučanja. Na harmoniju i kakofoniju, podjednako. Mislim na to kako zvuči priroda, grad, mašine, ali i usamljena frula ili veliki simfonijski orkestar. Mislim na nešto takoreći beskonačno i bezgranično, nešto istovremeno basnoslovno i efemerno.
Muzika, onako kako je ja vidim, čini mnogostruk i sveobuhvatan zbir parametara u koje, samo za početak najbrajanja, neka budu spomenuti: ljudska kreativnost i znanje, istorija i nasleđe, intuicija i hrabrost, moral i radoznalost, bezbrižnost i sklonost razmišljanju, fizički i metafizički duhovni prostor.
Muzika je ogroman, od života nerazdvojni deo čoveka.

Što je čovek više stranac to se više integriše u sebi, sve više postaje ono što jeste.
Što su slike koje oko vidi dalje od srca i od nasleđa koje je poneo iz doma, to je jača i preciznija pojava one unutrašnje slike.
Ovaj svet, koji moje oko sada gleda, sav treperi od nereda, klima se, klati, ljulja, i poigrava. Nikako da se ova slika umiri i ravnoteža uspostavi. To je možda samo od toplog vazduha koji sve pred očima pretvara u treptanje, izmaglicu, prikazu. Pustinja se kreće, pesak plovi. Vazduh je neprovidan, zasićen svime što njime leti. Svet čija se slika, međutim, pomalja pred mojim unutrašnjim vidom, iznutra je sasvim drugačiji - miran je, skoro nepokretan. Čitav svet kao porta crkve u Brankovini u jesen, s mnogo lišća i trulih jabuka na vlažnoj zemlji...

Reč na promociji knjige Saše Brajović “Lujo Davičo. Fragmenti života” u izdanju Clio 2019.
Bitef teatar, 23. januar 2020.
PREUZMITE TEKST NA SRPSKOM