IVANA STEFANOVIĆ
kompozitor
SRPSKI
NOVOSTI BIOGRAFIJA KOMPOZICIJE IZVOĐENJA DISKOGRAFIJA TEKSTOVI GALERIJA KONTAKT CENTAR ZA MUZIČKU AKCIJU
Novi zvučni prostori
Nazad
Branka Popović "Petrograd".
Tribina održana 13. maja 2015.
U razgovoru o delu učestvuju muzikološkinje Ivana Neimarević, dirigent Rade Pejčić, Zorica Premate i autorka.
Tekst sa tribine Ivane Neimarević o Petrogradu
Ja bih svoje izlaganje započela onim čime je i Branka morala da započne svoj rad na ovoj operi, a to je tekst koji joj je poslužio kao libreto - roman Petrograd ruskog pisca Andreja Belog (Borisa Nikolajeviča Bugaeva).
Ovaj izuzetno zanimljiv roman, teoretičari književnosti označavaju “početkom modernizma”, gde bismo Uliksa Džemsa Džojsa posmatrali kao vrhunac, a Doktora Faustusa Tomasa Mana „krajem“ modernizma u književnosti. Prema rečima Maje Herman Sekulić „to je hronološki najranije paradigmatično remek-delo transgresivne modernističke promene u umetničkoj prozi.“ Ovaj roman je započet 1911. godine, a objavljen je u nastavcima neposredno pred Prvi svetski rat, 1913. i 1914. u časopisu Sirin. Ova verzija Petrograda je preštampana bez izmena u knjizi koja je izdata 1916. godine. Sam pisac je napravio još jednu verziju, doneke skraćenu koja je objavljena u Berlinu 1922. godine. Treba reći da se danas Petrograd smatra jednim od najvećih romana XX veka, ali i da je ovo delo dugo ostalo nepoznato zapadnjačkoj publici, jer je prvi prevod napravljen tek 1959, dakle 45 godina nakon što je napisan i više od dve decenije nakon što je Džojs već stekao kultni status klasika modernističke proze, a njegov opus bio prepoznat kao kanon čitavog pokreta. Međutim, pre Džojsa, Andrej Beli je u svom romanu Petrograd već odbacio estetske norme karakteristične za roman 19. Veka. Danas se pre svega o Petrogradu govori kao o simbolističkom delu koje anticipira Džojsov modernistički prosede, međutim, način na koji Beli koristi „reč“ u svom romanu, ukazuje da je već kod njega došlo do promene u samoj književnoj „epistemi“, uvođenjem različitih strukturalnih i stilskih postupaka. Kako navodi Maja Herman Sekulić, „presudna promena odigrala se u ulozi koju je, kroz intelektualnu umnu „igru“ književnih likova i njihovog autora, Beli dodelio samom jeziku u procesu umetničkog stvaranja“. Polazište je bila teorija simbola kao spoja slike i ideje, ali je u svom romanu, Beli prevazišao okvire eksperimenta, te dozvolio da se reč razvija kroz čisto fonetsku asocijaciju, što će se pokazati veoma pogodnim za korišćenje i omuzikaljivanje u operi Branke Popović. [...]
Pročitajte ceo tekst Ivane Neimarević o Petrogradu.
NOVI ZVUČNI PROSTORI
Copyright © 2009 - 2015 KILMULIS design