IVANA STEFANOVIĆ
kompozitor
SRPSKI
NOVOSTI BIOGRAFIJA KOMPOZICIJE IZVOĐENJA DISKOGRAFIJA TEKSTOVI GALERIJA KONTAKT CENTAR ZA MUZIČKU AKCIJU
Nedavno... O koncertima
Rekli su o...
Autorski koncert u okviru ciklusa novi zvučni prostori
Ciklus novi zvučni prostori
Program autorskog koncerta Ivane Stefanović
27. mart 2009. Srpsko narodno pozorište, scena male dvorane, Novi Sad
Nad vodom Op.43
Katarina Jovanović, sopran
Ljubiša Jovanović, flauta
Jasna Tucović, klavir
Play Strindberg Op,27
Gudački kvartet TAJJ
Aleksandra Krčmar Ćulibrk
I violina; Jovanka Mazalica
II violina; Jelena Filipovič
viola; Timea Kalmar, violončelo
Neobične scene na Homerovom grobu u Smirni Op.44
Ljubiša Jovanović, flauta
Predrag Miki Manojlović, narator
Gudači Svetog Đorđa - Biljana Radovanović, dirigent
Drvo života Op.38
Gudači Svetog Đorđa - Biljana Radovanović, dirigent
IVANA STEFANOVIĆ O DELIMA
NAD VODOM
Kompozicija Nad vodom je napisana u leto 2003. Premijerno su je izvele Donne di Belgrado, u Beogradu 2005. Godine. U trenutku kada sam počela sa pisanjem, nisam imala nikakav izbor literature, pa ni poezije. A onda se iznenada pojavio „dobri duh“. Odnekud, iz sajber prostora, stigle su mi na čitanje pesme grčkih autora. Među tim pesmama bili su i stihovi helenskih meličara, Sapfe iz Eresa na ostrvu Lezbu, Alkmana iz Sarda i Alkeja iz Mitilene. Neki od tih stihova kao da su sami „uskakali“ u zabeležene melodijske tematske i motivske skice, čak i bez potrebe da se proširuje broj slogova ili menja metar. Stihovi su bili samo opisi prirode, žanr scene, mrtva priroda, kulise, a opisani „događaji“ odnosili su se na Mesec i Plejade, na granje jabuka i ruže vetrova. U stihovima nije bilo ni čoveka ni žene, ni osećanja. Tek na kraju pustila sam Sapfu da pokaže svoje lice i kaže: „Sama sa sobom pričam“. SAPFA IZ ERESA „Mesec divni“ Odasvud Mesec divni ponor zvezda. Zakriljuje, sjajna im lica skriva. Kad blesak mu se raseje obilno, i nad zemljom svom, Srebrni... „Hlad granja jabuke“ ...nad vodom, hlad granja jabukovog bruj izvora, natrkiljuje. Sa šuštavim lišćem svim, dotiču i sni. ALKMAN IZ SARDA „Snuju vrhovi gorski“ Snuju vrhovi gorski i raseci bezdana, visije, korita rečna. Spi maslina i crv što crna zemlja ih hrani. Zverinje brdsko spava, pčelinji rod sav, i sve nemani u morskim dubinama. Snuju grabljivice, ptice širokih krila. SAPFA „Plejade“ Trag su zvezde Plejade zaklonile. ... ALKEJ IZ MITILENE „Ruže vetrova“ Ružama vetrova ne znam poreklo, nestali talas čas valja se spreda, čas tuče u bok, a mi sred svega: plovimo nošeni lađom mrkom. A omče konopca se tanje... SAPFA „Plejade“ Trag su zvezde Plejade zaklonile. Ponoć je, noćna dob u mimohod stupa. Bdim i sama sa sobom pričam.
PLAY STRINBERG
Gudački kvartet Play Strinberg nastao je 1993. Pisan je kao scenska muzika za pozorišnu predstavu „Otac“ Augusta Strindberga koja je igrana u Ateljeu 212. u režiji Radoslava Milenkovića i Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi. Gudački kvartet Play Strinberg izveden je prvi put van scene u okviru autorskog koncerta, maja 1994. u izvođenju Kvarteta Camerata Academica iz Novog Sada, a potom su ga svirali mnogi domaći i inostrani ansambli.
NEOBIČNE SCENE SA HOMEROVOG GROBA U SMIRNI – novi prilozi za Hansa Kristijana Andersena
Kompozicija je nastala 2005. Godine a prvo izvođenje je bilo decembra 2007. sa Ljubišom Jovanovićem, Biljanom Radovanović i Gudačima Svetog Đorđa. Hans Kristijan Andersen (1805-1875.) „Ruža sa homerovog groba“ (1842) Sve pesme sa istoka govore o ljubavi slavuja prema ruži. U tihim zvezdanim noćima krilati pesnik peva serenadu mirisnom cveću. Nedaleko od Smirne, gde trgovci vode natovarene kamile kroz svetu zemlju, video sam rascvetali ružin grm. Slavuj je proleteo između grana visokog drveća a krila su mu blistala kao biseri obasjani zrakom sunca. U žbunu je rasla ruža lepša od svih drugih. Dok joj je Slavuj pevao o bolu svoje ljubavi, ruža je ćutala. Na njenom licu nije bilo nikakvog znaka osećanja. Na kraju, ruža je pognula glavu i rekla: „Ovde leži Homer, najbolji pevač na svetu; preko njegovog groba ću prosuti svoj miris. Posuću ga svojim lišćem kada ga oluja otrgne. On, koji je pevao o Troji, pretvorio se u zemlju a iz zemlje sam iznikla ja – ja, ruža sa Homerovog groba. Zato sam ja isuviše važna da bih cvetala za jednog običnog slavuja“. Na to je slavuj zapevao i pevao dok nije umro. Tuda je prolazio Trgovac sa kamilama i crnim robljem; njegov mali dečak ugledao je mrtvu pticu i rešio da je sahrani u grob velikog Homera. Ruža je sve to gledala i lako podrhtavala na vetru. Došlo je veče, ruža se zamotala u svoje lišće i zaspala. Evo njenog sna. Bio je divan i sunčan dan; iz daljine se približavala grupa nepoznatih ljudi koji su krenuli na hodočašće Homerovom grobu. Među njima je bio i pesnik sa severa, odande gde je dom oblaka i blistave Aurore borealis. Pesnik je prišao žbunu, nehatno ubrao ružu, stavio je među listove knjige i odneo u svoju daleku otadžbinu. Ruža je uvenula od tuge ležeći među listovima Homerove „Ilijade“. Dok je u svom domu listao knjigu, Pesnik je nadmeno govorio: „Ovo je ruža sa Homerovog groba“. Onda se ruža probudila iz svog sna i zadrhtala na vetru. Sunce je izašlo, a ruža se rascvetala lepše nego ikad. Dan je bio vruć, a ona je i dalje bila u svojoj toploj Aziji. Tada se začuše koraci, priđoše nepoznati ljudi, isti kao oni koje je ruža već videla u snu. A među njima ... među njima bio je i pesnik sa severa. Ubrao je ružu, poljubio njena sveža usta i poneo sa sobom u dom severne svetlosti Aurore borealis. Kao mumija, ruža sada leži u njegovoj „Ilijadi“. Gleda ga kako otvara stranice knjige i čuje ga kako kaže, kao u onom snu: „Ovo je ruža sa Homerovog groba“.
DRVO ŽIVOTA
Drvo života je nastalo tokom proleća, a premijerno izvedeno u franciskanskoj crkvi sv. Antoana u Damasku, u junu 1997. Kompozicija je nastala na poziv dirigenta i dekana Visokog instituta za muziku u Damasku, maestra Solhi Al Wadi-a. Kompozicija „Drvo života“ se oslanja na ideju o drvetu života, simbol večnog obnavljanja i novog života. Taj motiv, široko rasprostranjen na Istoku, svuda se može sresti u svetu floralne ornamentike. Drvo života može se naći na tepisima, na minijaturama, na slikama, gravirama, tkaninama, mozaicima... Grane tog drveta se račvaju, nadovezuju jedna na drugu, prepliću, tako da se oko lako izgubi u tom beskonačnom lavirintu. Dovoljno za nadu?
Autorski koncert “Dialog”
Program autorskog koncerta “Dialog”; Ivo Josipović - Ivana Stefanović
Zagreb - Beograd, decembar 2007. godine, sala Beogradske filharmonije
Beogradski gudački orkestar “Dušan Skovran”, dirigent Tonči Bilić
Program:
Ivo Josipović: Samba da camera (09')
Ivana Stefanović: Četiri noćna zapisa, za violu i gudače (22')
---
Ivo Josipović: Susreti u snima, za glas i gudače (10')
Ivana Stefanović: Drvo života (11')
Ivo Josipović: Dernek za dva klavira, udaraljke i gudače (10')
Autorski koncert “O tišini”
Program autorskog koncerta “O tišini”
Održanog 12. februara 204. godine u sali Beogradske filharmonije
Ovaj program je posvećen tišini. Druga imena za kompozicije, shvaćene u kontekstu ove celine mogle bi da budu:
Živ(ot –) razgovor - za Obične razgovore
Svedočenje o iskušenju - za Kust
Priroda – portret bez lica - za Nad vodom
---
Istraživanje trajanja - za Harmonije
Tišina – žanr scena - za Paysage
Život – nada - za Drvo života
Radost - za Instrumentalnu pesmu
AUTORSKI KOMENTAR KOMPOZICIJA IZVEDENIH NA PROGRAMU
Obični razgovori - su odnos dve forme/glasa/linije/krivulje. Dva glasa koja su i slična i različita, koja se traže, ne/nalaze, dodiruju, razilaze, spajaju, sustižu, dovikuju... Neka vrsta muzičke simulacije ljudskog razgovora, dijaloga. Skoro da bi se mogle upisati reči ili slogovi (smisleni/besmisleni) na mesto nota. Kompozicija je pisana za duo Čičovački, oboa - Peđa Milosavljević, violina. Osobine ova dva instrumenta ne čine ih prirodno bliskim ali se bliskost, zvučna i izražajna može postići pažljivim uigravanjem. Obične razgovore su Borko Čičovački i Peđa Milosavljević pemijerno izveli na festivalu Crossing border u Hagu 16 novembra 2003.
Kust - Kompozicija Kust je nastala je 1974 g. i provobitno je napisana za fagot i klavir. Prvi je izveo Božidar Tumpej. Nedavno je prerađena za violočelo. Josif Brodski, veliki pesnik ruskog jezika, koji je najpre emigrirao, radio a zatim i umro u Americi, objavio je zbirku pesama "Stanica u pustinji" (na srpskom jeziku u prevedu Milovana Danojlića). Jedna od pesama iz te zbirke opisuje biblijsku priču o Isaku i Avramu. Tako i sama pesma nosi naslov “Isak i Avram”. Pored glavnih aktera u toj drami gde se otac odlučuje između ljubavi prema sinu i ljubavi prema Bogu, u pesmi se pojavljuje još jedan lik. On je u odnosu na druge nevažan, naoko nevidljiv, neprimetan i ćutljiv ali mu pesnik Brodski daje posebno mesto u pesmi I stavlja ga u akrostih, a ja kao kompozitor, stavljam ga u naslov kompozicije. To lice je svedok drame, onaj koji nemo prati tok starozavetne scene. To lice je panj, suvo drvo, grm. On je kulisa, on stoji tu pored, sve vidi, prati i pamti. Ruska reč za GRM je KUST. Ideja mi je bila da je staro biblijsko, zavetno drvo “progovori” o tome šta je videlo dok je otac držao podignut nož nad sinovljevom glavom, šta kada je ruku spustio, kroz zvuk plemenitig “drveta”.
Kompozicija - Nad vodom - je napisana u leto 2003, i u mislima je od početka bila namenjena triu Donne di Belgrado, sastavu kome je sada i posvećujem. Pošto u trenutku kada sam počela sa radom nisam pri sebi imala nikakav izbor literature, pa ni poezije, već mi je izgledalo da će skice tema i izvesne muzičke zabeleške koje sam pravila ostati bez dalje razrade, ili da ću se možda odlučiti da glas tretiram instrumentalno, a onda se iznenada pojavio “dobri duh” - stigle su odnekud, iz sajber prostora, pesme helenskih autora u prevodu Aleksandra Gatalice spremne za štampu I, prijateljski i bez ikakve namere i plana, poslate na čitanje. Među njima meličari, Sapha iz Eresa na ostrvu Lezbu, Alkman iz Sarda I Alkej iz Mitilene. Ispostavilo se da je “duh” zaista radio I odjednom, pesme, tačnije neke od njih, kao da su same “uskakale” u zabeležene melodijske tematske I motivske skice, čak iz bez potrebe da se proširuje broj slogova ili menja metar. Sami stihovi – ovi izabrani - delovali su krajnje iznenađujuće. U njima je sve bilo samo priroda, opis, žanr scena, kulisa, “događaj“ između Meseca i Plejada, granja drveta jabuke i ruže vetrova. Nigde čoveka/žene, nigde osećanja, sve do pred kraj, do pretposlednje uznemirujuće scene gde vetar “čas tuče u bok, a mi (ljudi) sred svega” i, zatim, poslednje, kada se najzada pojavi LICE. “Sama sa sobom pričam”, kaže na kraju Sapfa.
Harmonije - Kompozija je napisana za gudački kvartet i bila je više puta izvedena od Srpskog gudačkog kvarteta u Beogradu, Opatiji, Ohridu, i ponegde na turnejama, niko se više ne seća tačno gde. Izgleda po Mađarskoj i Rumuniji. Bilo je to u ono vreme kada su članovi Kvarteta bili Jovan Kulundžija, Živojin Velimirović, Petar Ivanović i Ivan Poparić. Kompozicija nastala na podsticaj umetničkog direktora BEMUS-a Zorana Hristića I premijerno je izvedena na festivalu 1976 g. Delo je, u tom kvartetskom obliku, posvećeno Srpskom gudačkom kvartetu. Kao i druge kompozicije nastale kasnih sedamdeseth (Inkantacije, na primer) i Harmonije su se oslanjale na literarnu potku i nastale su u fazi pasioniranog čitanja knjiga Vesne Krmpotić, malo poznate Ljubinke Radovanović, Tomasa Mana i zagledanja u duboku prošlost. Tada sam to zvala egipatskom fazom. Tražeći uravnoteženje muzičkog materijala, kroz Harmonije se izražavala i šira svojevrsna potraga za ravnotežom. Sem toga, opsesivna fascinacija tišinom je takođe deo muzičkog razmišljanja u Harmonijama. Dva su strukturna elementa kompozicije: jedno je trajući klaster koji formiraju svi lestvični tonovi, iz čijeg zvučanja, zgušnjavanja ili razređivanja proističe i razvija se drugi element, melodijska komponenta. Melodijski, pevajući element kruži, prebacuje se iz jednog instrumenta u drugi da bi onda nestao u stojećem klasteru. HARMONIJE se izražavaju jezikom proširene tonalnosti. Početak iz tišine i kraj u tišini čine nevidljiv krug ili utapanje u nečujno zvučno treperenje koje, kao da nikada ne prestaje.
Paysage - I dalje o tišini... - Jedna sasvim nepredviđena okolnost odredila je neke delove mog muzičkog rada. Činjenica da sam na samom početku studija – (da li slučajno?) – počela da radim u radijskom studiju još 1970, uplela se u moj kasniji život, zadugo i u mnogo kom smislu. Radila sam sa zvukom kao pekar sa testom, svakodnevno, i tako sam, kao pekar ili grnčar, počela da posmatram i šumove. Pod uveličavajućim staklom mikrofona i zvučnika, pokazao se zvučni mikro i makro svet mnogo više izrezbaren i reljefan od onog svakidašnjeg, zvuka svuda-oko-nas. Priroda je postala drugačija viđena kroz ovo uveličavajuće okno. »Poslanica ptica« (1974) je bilo prvo što sam napravila iz oblasti takozvane radiofonije. Nisam tada znala da se to tako zove. A da li je iko? Uživala sam radeći i izučavajući postupke i metode rada sa zvukom, meseći to testo i dobijajući nekad iznenađujuće, nepredvidljive oblike. S druge strane, prišla sam i samoj prirodi s neke druge strane i dodatno je izfantazirala. Kasnije, nekoliko dela je nastalo na fonu prirodnog, ambijentalnog zvuka. I pored toga što sam se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih opasno približila komjuterskoj elektronici (dok sam jedno vreme boravila na pariskom Ircam-u), ipak sam se zaustavila u svetu »običnog« »jednostavnog« prirodnog zvuka koji me je fascinirao više od beskonačnih atrificijelnih polja elektronike. Paysage za klavsen i magnetofonsku traku napisan je 1980g. i izvođen od Beograda preko Radenaca do Pariza. Kompozicija istražuje mogući "dijalog" zvuka i tišine. Zbog toga se može govoriti o dva ravnopravno postavljena sloja kompozicije: onaj koji je zvučno tkanje i onaj drugi koji se prema zvuku odnosi kao njegov prirodni antipod, njegov suprotni pol - tišina. Ornamentiran muzički tekst je narativan. Njegova forma ispisuje krivu liniju postavljenu kroz šest jednostavnih slika. Slike, fleševi, bljeskovi, monotona ponavljanja, iskakanja, sve na fonu »beskrajne«, jednolične i skoro nepokretne zvučne situacije sa trake. Ovde je više šuma nego zvuka. Zapis koji je pohranjen na magnetofonsku traku predstavlja mnogoslojnu montažnu strukturu raznih oblika tihih ambijenata iz prirode. Budući da je vek snimka još uvek konačan, tako se i ova kompozicija - kao i tolike druge na svetu - unapred odrekla "večnosti".
(komentar je iz 1989)
Drvo života - je nastalo tokom proleća, a premijerno izvedeno u franciskanskoj crkvi sv. Antoana u Damasku u junu 1997. Kompozicija je bila odgovor na poziv dirigenta i dekana Visokog instituta za muziku u Damasku, maestra Solhi Al Wadi-a koji mi je zatražio delo da ga izvede sa svojim Nacionalnim orkestrom. Više nego da među partiturama pronađem neku stariju, volela sam da napišem novu kompoziciju. Bilo mi je potrebno novo delo, trebalo mi je da napišem delo s nadom. Moja kompozicija se manje naslanja na samu ideju o drvetu života, taj motiv koji je tako široko rasprostranjen na Istoku, na kojem sam jedno vreme privremeno živela, a više na samu likovnu predstavu ove ideje. U svetu floralne ornamentike drvo života može se naći svuda, a posebno na tepisima i minijaturama... Grane tog drveta se najčešće račvaju bez kraja, nadovezuju jedna na drugu, prepliću, tako da se oko lako izgubi u tom beskonačnom likovnom lavirintu. Putanja ovih, uvek-zelenih grana izgleda oku obnavljajuća, ponavljajuća, neumorna i neuhvatljiva. Dovoljno za nadu?
Instrumentalna pesma
Autorski koncert, 1993.
Program autorskog koncerta
Održanog 29. maja 1993. godine u 20 časova u Paviljonu Cvijeta Zuzorić
Novembar, novembar…. quasi una fantasia za solo violončelo - Ištvan Varga, violončelo
Klavirska muzika - Alain Fraser, klavir
Play Strindberg, gudački kvartet br. 3 - Gudački kvartet Camerata academica
Julija Hartig, violina
Zorica Stanojević, vilona
Peđa Milosavljević, viola
Ištvan Varga, violončelo
Hommage a Villon za stare instrumente i glasove - Ansambl Renesans
Ivana Radivojević, sopran
Magda Skačić, mecosopran
Biljana Radovanović, dirigent
Znakovi pored puta za flautu i klavir - Ljubiša Jovanović, flauta
Olivera Đurđević, klavir
Lacrimosa - Tape music
Psalam, za mešoviti hor i solo mecosopran - Aleksandra Ivanović, mecosopan
Hor Krsmanović-Obilić
Dara Matić-Marović, dirigent
IZ AUTORSKE BELEŽNICE
Novembar, novembar…. quasi una fantasia, za violončelo solo, 1987. Slika viđena kroz mutno staklo vlažnog prozora. Jednom kada bude završen ciklus “Godišnja doba”, Novembar će biti njegov pretposlednji stav.
Klavirska muzika. Nastajala je pod utiskom priča, slika, pozorišnih ili stvarih ličnosti između 1967. i 1993. godine.
Play Strindberg, 1993. Muzika za dramu “Otac” August Strindberga. Hladnoća severa i svetlo koje se samo povremeno nakratko pretvara u tamu – ne daju hladne pesme i hladne pisce. Daju trajanje. Čitajući Stidberga (ili gledajući njegove drame na sceni) čitaocu se čini da je protekla večnost od prve stvarnice teksta. Bele noći brišu granice između sna i jave, strasti i neosetljivosti. Ova muzika ispituje kako igrati Strindberga.
Hommage a Villon, 1978. Na stihove razbojnika i pesnika Francois Villona «...Triste, plus noir que... ...Mort saisit sans exeption... ...Repos eternel...» Ovi stihovi Fransoa Vijona proviruju kao visibabe iz snega kroz ostale mnogobrojne raskalašne, drske, ironične, duhovite i neodoljive njegove stihove. Ipak, samo su me oni privukli «... je ris en pleur...» - kaže Vijon. Dva glasa koja pevaju ovaj tekst razdvajaju se tek po svom unutrašnjem odjeku. Nema među njima nikakvog dualizma, oni su samo slika i njen odslik u ogledalu. Ovu sliku zamućuju samo prirodno temperovani instrumenti, prašnjavi kostimi prošlosti. «...Mais ou sont les neiges d' antan?...» - pita Vijon.
Znakovi pored puta, verzija iz 1993. Prema Ivi Andriću. Iako glasa u njoj nema, ipak je ovo muzika za «pevanje».
Nastala je 1978. za pozorišnu inscenaciju knjige Ive Andrića.
Lacrimosa, 1993. Tape music, Producent Kunst Radio-Radio Kunst, ORF, Austrija. Citati iz Pergolezija, Mocart, Verdija, Pendereckog, Britna... Zvuci sa ulica Sarajeva (maj 92.), Beograda, (jun 92.)... Jevreji ponovo odlaze (zima 92-93). Grupa «Canto ladino» iz Sarajeva peva pesme Sefarda. «Pun suza» kažu tekstovi svih molitava sveta. Puna je suza i ova muzička molitva, posvećena prijateljici iz Sarajeva.
Psalam, 1990. Kompozicija se rodila iz jednog fragmenta Molebnog kanona presvetloj Bogorodici, ili od čitanja pravoslavnog molitvenika na način čitanja poezije. Psalam nije pisan na tekst već samo na poneke molitvene reči: Aliluja, Slava Tebi, Pomiluj nas... Uz ovu muziku idu slike: preci u seobi, oni iz gudura, klisura, sa planina u beznađu prispelih u ravnicu.
foto: Zoran S. Popović
IZVOĐENJA
Copyright © 2009 - 2015 KILMULIS design